sivo

Imam ja dane..koji lice na neuspele rasprodaje, neuspesnih kreacija, netaletnovane snajderke, koja jos uvek misli da ce postati modni kreator..Imam dane, nalik na pokisle frizure, nezadovoljnih devojaka...koje  uvek  kasne na tudje svadbe..Imam dane..kad mi nepaznjom, veciti lopovi pokradu sve drage suvenire sa mojih unutrasnjih putovanja...

Tih dana sam ruzno gola, i postidjena...

Tih dana spustim roletne, da mi ni vetar nepaznjom ne pomeri kosu vezanu u cvor nemoci..

Tad  samo cutim, jer ne znam zasto u mom kalendaru, uvek kad dodje prolece..jesen ne zeli da ode...Otima se , kao razmazeno dete...duri se kao kasni oktobar...i posivi sve jednim ledenim dahom nadolazece zime duboko iz mene...

Ne znam ..cemu mi sluze ti dani..ali u njima sam ranjva i mala..u nijima nema borbe ni nade...samo neko tiho prepustanje, koje ne boli...Mozda se ti dani neka dijagnoza...Mozda se zovu predaja.Ili tisina.

Kako god...imam te dane..cutljive, mrzovoljne, kad nista nije na svom mestu, kad ne zelim da delim, kad necu da kukam.Ne pevusim da ih ne probudim.Ne bojim ih, jer obojeni lice na smesnu klimaktericnu zenu, koja ne shvata da je njeno shvatanje mode smesno...Ne tesim ih jer  nece suzu pustiti , tako baksuzasti...Al oni ne odlaze...

Sad znam.I to sam ja.Slika slikana sivom bojom na sivoj pozadini..

Razocarana...JA

..Puno puta u zivotu  je bila razocarana. Nekada su to znale da budu sasvim male i obicne stvari. Ono pravo razocarenje, razocarenje u ljude je otkrila u poznim godinama...  Sta je to što navodi ljude da svojim postupcima i delima razocaraju druge ? Da li je u pitanju egomanija ili nesto šsto covek ustvari nesvesno uradi, a posle kad ukapira sta je uradio kao po nekom nepisanom pravilu bude kasno. Najgore je kad otvoris dusu totalnom strancu u zivotu, pa te kasnije zestoko povredi. Ta rana gotovo nikada ne zarasta. Dodje tako trenutak kada pomislis da ti je neko veci brat od pravoga brata, veca sestra od prave sestre i dok se okrenes nož ti je vec do balcaka u ledjima. Cesto ni ne znaS kada Ce se to desiti, pa samim tim sve biva daleko ozbiljnije. 
Uletela je u celu pricu sasvim nevino, kao neko dete koga namamljujes cokoladom u mracnu pecinu. Bezvezni razgovori su se pretvorili u nesto sasvim drugacije. Nesto za šta ni sama nije verovala da postoji. Vreme je odmicalo i postajala je sve otvorenija za drugu stranu. ...do samog kraja....

Celoga zivota je volela kada neko bespomoćno laje. Uvek je znala da obezbedi dobru odstupnicu iza sebe pa je tako uradila i sada. Uvek je bilo sto ljudi sto cudi. Od toga se nazalost ne moze pobeci. Tuzno je da kada jednom izgubis poverenje u nekoga, onda svi ostali redom ispastaju zbog toga. Skrpice se kao i mnogo puta do sada. Ono sto me najvise tesi je cinjenica da sam i posle svega ostala ono sto sam bila uvek – jedna obicna zena zarobljena u vremenu kome definitivno ne pripada.

Nedostajes mi...

Nedostajes Mi

i kada mislim na nekog uvek pomislim na tebe
prazninu moje duse tada ispuni mir
i kada gledam u tebe vidim samo sebe
u svakom pokretu tvom neuobicajenom

nedostajes mi
nedostajes

i kada zivim zivot ja zivim ga zbog tebe
i taj zivot sa tobom mene ispuni
i kada mislim na nekog uvek pomislim na tebe
gde god da krenem u mojim mislima si

nedostajes mi
nedostajes

i kada gazi me zivot
mislicu na tebe
i kada odem daleko
mislicu na tebe

  Nedostajes..ponovo..nije to nikakav novi osecaj..Nego isti stari,dobro poznati..vec urastao pod kozu..postao nacin na koji disem..Uvek je ista bol..ista teskoba i isto ludilo..Nepravedno je znam i to..da te svaki put nedostajem..kradem od drugih..ali to je moje jedino pravo,moja istina i moj Zivot..u kome eto samo ti nedostajes..B.

..i opet JA

Sedim sama u sobi. Ne palim svetlo, jer se bojim da ce ono pokvariti drustveni mir. Skrivena negde u kutku svojih zelja,po ko zna koji put pokusavam zaboraviti tebe i nastaviti sama ziveti.Tako sam znala da je nemoguce traziti zivot u svemiru,vodu u kamenu, a ja, ja sam trazila *zivot u tebi*.Ta zelja prema tebi uvukla se u mene tiho i neprimetno, kao sunce kada se ujutru uvlaci kroz prozore moje sobe i osvetljava sve predmete.Ne znam zasto sam te jeseni,medju svim ljudi, vidjela samo tebe. Ne znam zasto su nam se profili sreli,zasto mi je telo zadrhtalo kad te do tada nisam ni poznavala. Nije trebalo dugo vremena da dodjes do mene i kazes mi najljepse reci na svetu, najlepsim glasom na svetu. Po prvi put sam zelela zaustaviti vreme. Zelela sam da vecno ostanem s tobom. Na nasem mestu,onako kako mi to znamo... Dosao si i otisao. Sta si mi ostavio? .Iako si sada tu gde jesi.......... znas da  *mislim* ma gde god bio. I zato ...... nemoj reci da nam nije bilo lepo.Sve bi bilo dobro samo da si ti hteo. Ali vreme cini svoje. Da,to znam.Samo ne znam da cu te ikada moci zaboraviti. U mom srcu,u mojim mislima ostat ces ti, samo ti......* 

Ponosna

I zalim, duboko zalim... Bio si jedan jedini koji me je uspeo promeniti i umesto da nadjem sebe u tebi ja sam se izgubila,bila sam neka NOVA JA,neka slaba, lomljiva ne bas ponosna, popustljiva, izgubljena... A to nikako nisu osobine koje su me nekada opisivale.Vracam se sebi i ne dam vise nikome nikada da uradi ono sto si ti... Ja sam - JA!!! Jaka, snazna, cvrsto stojim na nogama i ponosna sto sam PONOSNA...

...is magic

Zaljubila sam se? Ne mogu to bas nazvati nekim zaljubljivanjem, vise je to bolest, neka opsesija. Naime, svake godine se ja barem jednom zaljubim u neku poznatu licnost. Saznam sve o njima sto je dostupno na Internetu, njihove uloge proucim, muziku detaljno prostudiram itd. I onda dolazi trenutak kada iz tih osoba izdvajam ono sto je sjajno i pravim nekog imaginarnog muza za sebe, sto je bolesno.

Da, u ovom periodu se ponasam kao siparica, kao tinejdzerka kojoj su se tek izbacile bubuljice, a ubila bi za koncert .... To je mnogo lose...

Uglavnom, da vec kazem na koga sada balavim, najblaze receno.
Moram da priznam, onda sam videla tog lika, ogromnog tipa koji se poprilicno dobro bori za svoje mesto pod suncem.

Ovo je prvi put da nisam vadila delice, nego sam napravila simbiozu.
Volim muskarce koji su visoki, kojima se vidi radost u ocima, i koji imaju lepa usta. Takodje, Treba da bude opusten, a i da se trudi, da ima san za koji zivi, da se bori za ono sto voli da radi. Trebalo bi da ima neka malo neobicnija interesovanja i da ga ni u jednom trenutku nije sramota njegovih detinjastih ideja.

Moze da se bavi sportom, mens sana in corpore sano. Treba da bude pametan i duhovit. Duhovit da zna da isprica vic(onaj sa rudarima iz Trepce, hahaha), nego, da se u datom trenutku moze pozvati na neku recenicu, napraviti sarkasticnu opasku ili interesantan osvrt. Treba da voli svim srcem. I da grli. I ljubi, naravno. Treba da bude savrsen, ocigledno. I previse idealistican...

Trunka ljudskosti

Nekada ushiceni i razdragani prevazilazimo sve probleme i nedace sa kojima se susrecemo, nekada bauljamo kao u bunilu i prolazimo dalje posrcuci i diuci se ili se prosto samo odbijamo od brda problema i postepeno napredujemo ka izlazu sa ovoga sveta. Naravno, toga nismo svesni jer da jesmo sve ono što problemom smatramo nestalo bi istog trena.

Bivamo povredjeni licno, medjutim ponekad jos vise zaboli kada primetimo da su povredjeni oni oko nas. Svesni smo mi svojih mana, dobro su nam poznate, i itekako znamo da nismo savrseni, jer smo mnogo puta platili cenu svojih zabluda.

Tesko je navesti teze trenutke u zivotu od onih u kojima se razocaravamo u ljude. U tim trenucima svet se rusi, osećamo se povredjeno, izdano, osramoceno. Tuga, bol, razocarenje... praznina, cini se da traju beskonacno, ali ipak se dizemo. U pocetku sami sebi jasno i izricito kazemo to se meni vise neće dogoditi! Pokušavamo izvući pouku, zalečiti rane, ali i zaboraviti. Izgleda da uspevamo samo u posljednjem. Jer kako bi drugacije objasnili cinjenicu da i nakon svega opet verujemo u ljude? Opet, i opet, i uvek iznova verujemo.

Razocaravamo i povredjujemo ali i bivamo razocarani i povredjeni.

Izgleda da u dubini duse znamo da smo okrenuti jedni prema drugima, i da samo ako smo zajedno sa drugima nase postojanje i delovanje ima smisla. Svesni smo ocigledno i surovosti sveta u kome zivimo, pa cinjenicu da vredjamo druge pravdamo svescu da i sami bivamo povredjeni.

Po nekad se cini da sopstveni zivot provodimo kreirajuci prepreke za druge i preskacuci prepreke koje su za nas kreirali. Cinjenica da smo u 21. veku do te mere ubrzali sopstveni zivot da imamo osecaj da vreme leti je jos vise istakla apsurd da se u jednom trenu divimo ili ponosimo nekom osobom, a vec u sledecem smo duboko povredjeni od iste ili razocarani. Ostaje pitanje koliko puta moramo biti povredjeni i razocarani da bi promenili sebe i prestali da to isto cinimo drugima? Ili cemo i dalje besomučno i bezuspesno pokusavati da menjamo druge.

Da li je moguce da cemo pre svi pojedinacno izgubiti veru u ljude, nego sto cemo pokusati promeniti sebe? Ukoliko do toga zaista ddje, i izgubimo veru jedni u druge to mzžda nece biti kraj za covecanstvo ali za onu preostalu trunku ljudskosti, nazalost hoce.