Gusim se, kocim se, davim se, stajem...
Ne mogu vise ovako!
Muka mi je! Svakoga i svacega! Plasim se i plase me...
Svakog dana imam isti problem i samo se pitam da li ce ikada da prestane?
Nervira me i ne da mi da normalno zivim. Smeta mi pri obavljanju najtrivijalnijih zadataka!Cim se probudim, setim se tog problema koji ce opet da me ometa ceo dan. Dan mi prodje u zaljenju sto mi taj problem opet ometa planove. Uvece obecavam sebi kako cu da resim taj problem, molim se Bogu da im da snage za to. I ujutru opet ustanem i sve ispocetka.
Sada, sta moze da bude tako odvratan problem koji mi ne da da zivim?
Ranije sa znala ko sam ja. Odjednom, pokusavam svima da udovoljim. Neke ni ne saslusam, samo u znak odobravanja klimnem glavom. Ne zelim da ulazim u sukobe, pa se samo slozim sa doticnom osobom, iako imam svoje misljenje. Postala sam ravnodusna. Ranije sam cvrsto branila svoja nacela, a sada dovodim sebe u situaciju da pitam da li su to uopste moja razmisljanja ili sam ih samo pokupila od nekoga?
Vise ne znam da li sam ovo ja ili kreacija drugih ljudi? Da li sam ja ideal roditelja i prijatelja? Da li su me oni oblikovali prema njima? Je li istina da sam ja toliko lak materijal za oblikovanje? Kao najmeksa glina. Samo cekam da me necije ruke prihvate i krenu da me oblikuju po sopstvenom nahodjenju. Nije mi bitno da li cu guska ili labud da budem, bitno je da sam ja izvajana figura. Kao skart roba...
Muka mi je vise od toga. Potpuno sam ravnodusna i lenja. Svakom dopustam da mi radi sve sta zeli. Napadaju mi licnost, unsštavaju je, preoblikuju pred mojim ocima, a ja se jedva pomerim sa mesta! Ni da im kazem nesto, ni ne pokusavam da ih zaustavim...
Ko sam ja to postala? Zasto mi je tako svejedno, kao da se radi o drugoj osobi? Znam da sam u pubertetu i da ovo vrlo lako moze da bude kriza identiteta, ali osecam da je ovo dublje i znacajnije od jedne krize identiteta.Nemam pojma ko sam. I dok ovo pisem preispitujem se da li je muzika koju ja slusam muzika koju sam samu odabrala. Mada, opet i nije toliko cudno da istrazujem i biram ono sto se meni cini da je najbolje za mene, pa slusam svasta I ovako nam se to cini normalnim. Ali, nekim filozofskim postupcima mucim sebe danju i nocu i shvatam da to mozda i nije bas tipcčno. I mucim se i mucim se, a resenje ni na vidiku. Ne mogu više ovako, zaista ne mogu.
Necu da se pravim da je sve to u redu i da mi bas to odgovara. Ne zelim to. Necu da budem paralizovana glupim strahom i osecajem nemoci. Ceo zivot da provedem u kajanju i zaljenju... E bas necu! Usudjujem se da kazem da NECU, NE ZELIM to! Zar ja puno trazim?
Doduse, jos ne znam kako cu sve to da resim. Postepeno, pretpostavljam. I dalje ce da budu mucna jutra, dani u agoniji i noci prevrtanja po krevetu.Znam, da niko nikada nece saznati zasto je tu, ali ja bih jako volela da imam odgovore na druga dva pitanja...
Ne mogu vise ovako!
Muka mi je! Svakoga i svacega! Plasim se i plase me...
Svakog dana imam isti problem i samo se pitam da li ce ikada da prestane?
Nervira me i ne da mi da normalno zivim. Smeta mi pri obavljanju najtrivijalnijih zadataka!Cim se probudim, setim se tog problema koji ce opet da me ometa ceo dan. Dan mi prodje u zaljenju sto mi taj problem opet ometa planove. Uvece obecavam sebi kako cu da resim taj problem, molim se Bogu da im da snage za to. I ujutru opet ustanem i sve ispocetka.
Sada, sta moze da bude tako odvratan problem koji mi ne da da zivim?
Ranije sa znala ko sam ja. Odjednom, pokusavam svima da udovoljim. Neke ni ne saslusam, samo u znak odobravanja klimnem glavom. Ne zelim da ulazim u sukobe, pa se samo slozim sa doticnom osobom, iako imam svoje misljenje. Postala sam ravnodusna. Ranije sam cvrsto branila svoja nacela, a sada dovodim sebe u situaciju da pitam da li su to uopste moja razmisljanja ili sam ih samo pokupila od nekoga?
Vise ne znam da li sam ovo ja ili kreacija drugih ljudi? Da li sam ja ideal roditelja i prijatelja? Da li su me oni oblikovali prema njima? Je li istina da sam ja toliko lak materijal za oblikovanje? Kao najmeksa glina. Samo cekam da me necije ruke prihvate i krenu da me oblikuju po sopstvenom nahodjenju. Nije mi bitno da li cu guska ili labud da budem, bitno je da sam ja izvajana figura. Kao skart roba...
Muka mi je vise od toga. Potpuno sam ravnodusna i lenja. Svakom dopustam da mi radi sve sta zeli. Napadaju mi licnost, unsštavaju je, preoblikuju pred mojim ocima, a ja se jedva pomerim sa mesta! Ni da im kazem nesto, ni ne pokusavam da ih zaustavim...
Ko sam ja to postala? Zasto mi je tako svejedno, kao da se radi o drugoj osobi? Znam da sam u pubertetu i da ovo vrlo lako moze da bude kriza identiteta, ali osecam da je ovo dublje i znacajnije od jedne krize identiteta.Nemam pojma ko sam. I dok ovo pisem preispitujem se da li je muzika koju ja slusam muzika koju sam samu odabrala. Mada, opet i nije toliko cudno da istrazujem i biram ono sto se meni cini da je najbolje za mene, pa slusam svasta I ovako nam se to cini normalnim. Ali, nekim filozofskim postupcima mucim sebe danju i nocu i shvatam da to mozda i nije bas tipcčno. I mucim se i mucim se, a resenje ni na vidiku. Ne mogu više ovako, zaista ne mogu.
Necu da se pravim da je sve to u redu i da mi bas to odgovara. Ne zelim to. Necu da budem paralizovana glupim strahom i osecajem nemoci. Ceo zivot da provedem u kajanju i zaljenju... E bas necu! Usudjujem se da kazem da NECU, NE ZELIM to! Zar ja puno trazim?
Doduse, jos ne znam kako cu sve to da resim. Postepeno, pretpostavljam. I dalje ce da budu mucna jutra, dani u agoniji i noci prevrtanja po krevetu.Znam, da niko nikada nece saznati zasto je tu, ali ja bih jako volela da imam odgovore na druga dva pitanja...
