O nekim stvarima koje volim ili ne

TV
Filmovi koji su mnogima sjajni,meni su nezanimljivi i dosadni. Ipak je bolji osecaj smejati se komedijama, jer tu ne treba mozak. Najlakse je ceo dan buljiti u TV i tako ces garantovano zatupiti, jer su TV programi stvoreni od strane retardiranih ljudi za retardiranu populaciju, a vredi svaka stota emisija koja da je se daje.Gubljenej vremena je samo to...
Racunar/internet
Za svaki sat vremena sto blejim na kompu bolje da napravim nesto za sebe...za svoje lenjo telo, neka gimnastika uz neki clip na tom kompu, ako nista drugo. Ma kakav internet, kakvi bakrachi. Nadjem bre si par ljudi(zna se onih meni veoma dragih) i dzakanje sa njima.

Izlasci
naci ekipu s kojom cu ses druziti, ma imam je vec.... :-) i negde na kaficu izaci, nego udisati dim i slusati Radio Dzenariku s` gomilom mediokriteta koji vrte kutiju cigareta oko najduze ose, gledaju u prazno i pojma nemaju sta ce sa sobom. Nocni klubovi ti se dele na one za seljacine gde pustaju narodnjake i gde cu pokupiti svasta, i one druge. Sto se tice onih drugih, osim sto ce te boleti usi i mozak od mjuze...sve ostalo je puno bolje. Tako da je ipak bolje skupite kod nekog i napraviti privatni party.
Sport
...da se bavim sportom? Ne nekim sportom od kojeg nema vajde, tipa hokeja na travi, ili skvosa. Ni veslanjem. Necu ni u cilj ledjima ulaziti. I ne daj Boze fudbalom jer ne zelim da mi 50.000 ljudi psuje mater jer sam pogodila stativu.A i zena sam. Ni košarku, jer necu moci naci patike broj 43. Mogla bih odbojku, ali cu sj**at` zglobove i prste. Za skijanje i tenis  nemam para,...dal' bas moram se baviti sportom?
Droga
Od trave cu se smejati 15 minuta, i dobro t*****, a onda cu dva sata biti u k****.  Od bombona ce mi se vrteti u glavi i skakati i necu moci zaspati 8 sati,sve ostalo manje vazno, neka drugi put ;-) i tako  – ode ja u p**** m*******. Mislim, ne ja. Moj mozak.

MUSKARCI....HM
ono malo penisa sto im landara medju preponama je nesto sto ih kao razlikuje od nas koje na tom mestu imamo rupu. Oni su drugaciji od nas.Trebamo se cuvati tih nekih pravih.... Neke muski imaju taj fantastican gen, da su slicni nama. A neki se parovi i nadju....

Potraga za davno izgubljenim...JA

Gusim se, kocim se, davim se, stajem...
Ne mogu vise ovako!
Muka mi je! Svakoga i svacega! Plasim se i plase me... 
Svakog dana imam isti problem i samo se pitam da li ce ikada da prestane?
Nervira me i ne da mi da normalno zivim. Smeta mi pri obavljanju najtrivijalnijih zadataka!Cim se probudim, setim se tog problema koji ce opet da me ometa ceo dan. Dan mi prodje u zaljenju sto mi taj problem opet ometa planove. Uvece obecavam sebi kako cu da resim taj problem, molim se Bogu da im da snage za to. I ujutru opet ustanem i sve ispocetka.
Sada, sta moze da bude tako odvratan problem koji mi ne da da zivim?

Ranije sa znala ko sam ja. Odjednom, pokusavam svima da udovoljim. Neke ni ne saslusam, samo u znak odobravanja klimnem glavom. Ne zelim da ulazim u sukobe, pa se samo slozim sa doticnom osobom, iako imam svoje misljenje. Postala sam ravnodusna. Ranije sam cvrsto branila svoja nacela, a sada dovodim sebe u situaciju da pitam da li su to uopste moja razmisljanja ili sam ih samo pokupila od nekoga?
Vise ne znam da li sam ovo ja ili kreacija drugih ljudi? Da li sam ja ideal roditelja i prijatelja? Da li su me oni oblikovali prema njima? Je li istina da sam ja toliko lak materijal za oblikovanje? Kao najmeksa glina. Samo cekam da me necije ruke prihvate i krenu da me oblikuju po sopstvenom nahodjenju. Nije mi bitno da li cu guska ili labud da budem, bitno je da sam ja izvajana figura. Kao skart roba...
Muka mi je vise od toga. Potpuno sam ravnodusna i lenja. Svakom dopustam da mi radi sve sta zeli. Napadaju mi licnost, unsštavaju je, preoblikuju pred mojim ocima, a ja se jedva pomerim sa mesta! Ni da im kazem nesto, ni ne pokusavam da ih zaustavim...
Ko sam ja to postala? Zasto mi je tako svejedno, kao da se radi o drugoj osobi? Znam da sam u pubertetu i da ovo vrlo lako moze da bude kriza identiteta, ali osecam da je ovo dublje i znacajnije od jedne krize identiteta.Nemam pojma ko sam. I dok ovo pisem preispitujem se da li je muzika koju ja slusam muzika koju sam samu odabrala. Mada, opet i nije toliko cudno da istrazujem i biram ono sto se meni cini da je najbolje za mene, pa slusam svasta I ovako nam se to cini normalnim. Ali, nekim filozofskim postupcima mucim sebe danju i nocu i shvatam da to mozda i nije bas tipcčno. I mucim se i mucim se, a resenje ni na vidiku. Ne mogu više ovako, zaista ne mogu. 
 Necu da se pravim da je sve to u redu i da mi bas to odgovara. Ne zelim to. Necu da budem paralizovana glupim strahom i osecajem nemoci. Ceo zivot da provedem u kajanju i zaljenju... E bas necu! Usudjujem se da kazem da NECU, NE ZELIM to! Zar ja puno trazim?

Doduse, jos ne znam kako cu sve to da resim. Postepeno, pretpostavljam. I dalje ce da budu mucna jutra, dani u agoniji i noci prevrtanja po krevetu.Znam, da niko nikada nece saznati zasto je tu, ali ja bih jako volela da imam odgovore na druga dva pitanja...

Povezanost psihe i tela...

Strah

Paralizuje me. Sputava me da uradim ono sto zelim. Budi odvratan osecaj samoce u meni.
Moj veciti saputnik, ne mogu da ga se otarasim. Niti cu ikada moci. On je moja senka i veka u zasedi, ceka trenutak kada sam najranjivija da me napadne i dotuce.
Prisiljava me da budem nesto sto nisam. Guram od sebe drage ljude zbog njega, unistava mi drustveni život i ne podnosi kada sam srećna. To njega dotuce, ali samo nakratko. Ipak, on ima veliku moc.
Opet, moze da mi bude koristan. Kada imam los predosecaj u vezi sa necim, on je tu da to jos pojaca taj predosecaj i da me ubedi da je to lose i da ne bi trebalo da to uradim.

Bol

Bila fizicka ili psihicka, svejedno je bol.
Fizicku bol je lakse podneti, jer to mora da prodje. Modrica mora da nestane kad-tad, udarci moraju da prestanu da bole... Psihicka bol teze prolazi, ali i ona prodje. Teske reči se zaborave, vredjanje se oprosti. Svi smo mi ljudi, svi mi gresimo. Medjutim, mene prati pshicka bol. Ne mogu da se pomirim sa necim iz proslosti, pa ona tu uskace da mi sve jos vise oteza. Skoro da je neprimetna, sve drugo primetim, osim nje. Ali, ne treba zato da se potcenjuje. Mozda zato sto je tako ’mirna’ jer i najgora. Javlja se kada najmanje treba, a ostaje najduze. Kada sve prodje, ona je jos tu. I ostaje i ostaje, nikako da ode. Ona, zapravo, nikada i ne odlazi. Samo se smiri i ceka novi momenat kada ce da zasija.

Tuga

Slicna ravnodusnosti, samo sto kod ravnodusnosti nemam tuzan izraz lica. Tesko mi se osmehnuti, reci ista, obratiti se bilo kome, jer me tuga toliko pritiska iznutra, da bih najvise zelela da puknem od muke na sve strane! Ona vrsi nevidjen pritisak na mene i ne znam kako da se postavim prema njoj. Razumem je, ipak je to jedna delikatna emocija, ali, ne mora bas toliko da me pritiska. Uglavnom se javlja medju prvima i od onda vrsi jak pritisak. Mislim da ima potrebu da je svi vide.

Patnja

Patnja je izazvana bolom. Stanje u kojem sam ja glavni akter i ceo svet treba da se vrti oko mene jer ja patim. Patnja nije toliko misteriozna kao bol, ona voli da je i drugi vide, po mogucnosti svi ljudi koje ja poznajem
.

Nervoza 
Gubitak noktiju i mucnina. Postajem agresivna, napadna, drska i nepristojna. Uglavnom, izvlaci najgore iz mene. I to u situacijama kada ne bi trebalo. Mada, zahvalna sam joj na tome, jer drugi treba da vide i moju drugu stranu. Svejedno, težak je saputnik i ne možemo nas dve da funkcionisemo. Ne dugo. Volim je zato sto uglavnom mogu da se resim nje ako odem da spavam

Ravnodusnost

Moj omiljeni stadijum. Veoma je pogubna za mene, ali je opet volim. Ne razmisljam ni o cemu, svejedno mi je, ne interesuje me niko i nista.
Gledas u jednu tačku. I gledas i gledas... i samo gledas. Niko te ne shvata, ali tebe to ne interesuje, jer te ravnodusnost uzela pod svoje. Barem jednom ne moram da budem odgovorna, da razmisljam o posledicama. Divan je osecaj, medjutim, tada ja ne vidim koliko je to pogubno za mene. Ravnodusnost mi govori da odustanem od svega sto volim, da ne treba nista da radim, da je najbolje da se predam situaciji. A ja to ne volim. Sto znaci da je i ona losa, jer me uljujkuje u lazan osecaj srece. 

Radost

Veoma kratkotrajna. Posle svih ovih negativnih, i ona nekada uspe da ispliva na povrsinu. Nabaci mi osmeh na lice, ali se ne zadrzi dugo. Svi je potiskuju. Ona je najneznija i ne moze da se bori protiv jacih. Sto, naravno, svi iskoriStavaju. Toliko divnog donosi, a tako se svi ruZno ophode prema njoj.
Super je Sto je borac i što mogu da je ocekujem. Posle kise uvek dodje Sunce, ali i posle Sunca uvek dodje kisa.

Sreca

Ovo je najjaca emocija. Javlja se dosta retko, barem kod mene, ali me zna drzati i po par dana. Bez obzira sto se druge emocije nagomilavaju, ona je prisutna i ne predaje se lako. Ona, takodje, ima potrebu da je svi vide, ali ona zeli da kada je vide, da se svi obraduju i da jedan njen deo ponesu sa sobom. Ona je potrosni materijal. Jako se dugo stvara, osecam ja to. Tačno znam da bi nesto lepo trebalo da se desi, i eto nje! Ima magicnu moc da me natera da filozofiram, razmisljam o buducnosti i da se vise ne zadrzavam u proslosti.

Sve emocije i pojave koje sam navela su zenskog roda i samo jedna muškog... Slučajno?
Mozda, mozda ne.
Imajte na umu, ovo nije samo obicno objasnjavanje, ima tu nešto vise...:-)