Sedim sama u sobi. Ne palim svetlo, jer se bojim da ce ono pokvariti drustveni mir. Skrivena negde u kutku svojih zelja,po ko zna koji put pokusavam zaboraviti tebe i nastaviti sama ziveti.Tako sam znala da je nemoguce traziti zivot u svemiru,vodu u kamenu, a ja, ja sam trazila *zivot u tebi*.Ta zelja prema tebi uvukla se u mene tiho i neprimetno, kao sunce kada se ujutru uvlaci kroz prozore moje sobe i osvetljava sve predmete.Ne znam zasto sam te jeseni,medju svim ljudi, vidjela samo tebe. Ne znam zasto su nam se profili sreli,zasto mi je telo zadrhtalo kad te do tada nisam ni poznavala. Nije trebalo dugo vremena da dodjes do mene i kazes mi najljepse reci na svetu, najlepsim glasom na svetu. Po prvi put sam zelela zaustaviti vreme. Zelela sam da vecno ostanem s tobom. Na nasem mestu,onako kako mi to znamo... Dosao si i otisao. Sta si mi ostavio? .Iako si sada tu gde jesi.......... znas da *mislim* ma gde god bio. I zato ...... nemoj reci da nam nije bilo lepo.Sve bi bilo dobro samo da si ti hteo. Ali vreme cini svoje. Da,to znam.Samo ne znam da cu te ikada moci zaboraviti. U mom srcu,u mojim mislima ostat ces ti, samo ti......*
