Ako
nocas krenes nekim putem ne znajuci kuda, pogledaj u mesec. Nasmesi mu
se. Pomisli na mene u tim trenucima… I zadrzi me u mislima, bar
minut-dva. Tek da osetim onu srecu koja se javlja u trenutku kada znas
da nekome „hodas“ po mislima. Pozeli me kraj sebe… bar na tren… Ili,
jednostavno, pozeli da zajedno gledamo mesec i cutimo… Eh, kako samo
znamo da se „ispricamo“ cutanjem. Verujem da to niko ne ume bolje od
nas.
Ako
nocas odes negde gde me nema, gde cak nema ni mojih tragova, ni mirisa
moga parfema, pozeli da me ljubis.I tu zelju ne bacaj olako. … Pogledaj u
nebo...Potrazi i velikog, i malog medveda, potrazi velika i mala kola, a
onda se zagledaj u mesec.
Ako
ti se nocas ucini da si izgubio nesto vazno, da ti nedostaje neki
delic. Ti ipak nasmej se.... Posalji mi taj osmeh, neka mi ga donese
neki najveci meda, jer veliki je, ipak premali za moje zelje.
Ako
u ovoj noci bez kraja „prelistas“ neke uspomene, ne poredi ih sa onim
sto danas imas. Moze ti se uciniti da si nekada imao puno vise, pa ces
biti nesretan, a opet, moze ti se uciniti da danas imas najvise na
svetu, pa ces u toj sreci postati odvratno sebican i samoziv.
A
da vise ne pisem to „ako“ na pocetku svakog reda? Mozda to „ako“ kvari
lepotu svega? Mozda ispisujuci tu rec samoj sebi postavljam hiljadu
glupih pitanja? Ali ako izbrisem to „ako“ necu te moci sacuvati u
mislima, a ti u njima ces boraviti. Ipak cu pisati to „ako“ jer AKO te
ova noc odvede do kraja.... izronices iz jezera mojih misli i naci pravi
put… put ka sreci.
Pogledaj, mesec nam se osmehuje! :-)
