..i opet JA

Sedim sama u sobi. Ne palim svetlo, jer se bojim da ce ono pokvariti drustveni mir. Skrivena negde u kutku svojih zelja,po ko zna koji put pokusavam zaboraviti tebe i nastaviti sama ziveti.Tako sam znala da je nemoguce traziti zivot u svemiru,vodu u kamenu, a ja, ja sam trazila *zivot u tebi*.Ta zelja prema tebi uvukla se u mene tiho i neprimetno, kao sunce kada se ujutru uvlaci kroz prozore moje sobe i osvetljava sve predmete.Ne znam zasto sam te jeseni,medju svim ljudi, vidjela samo tebe. Ne znam zasto su nam se profili sreli,zasto mi je telo zadrhtalo kad te do tada nisam ni poznavala. Nije trebalo dugo vremena da dodjes do mene i kazes mi najljepse reci na svetu, najlepsim glasom na svetu. Po prvi put sam zelela zaustaviti vreme. Zelela sam da vecno ostanem s tobom. Na nasem mestu,onako kako mi to znamo... Dosao si i otisao. Sta si mi ostavio? .Iako si sada tu gde jesi.......... znas da  *mislim* ma gde god bio. I zato ...... nemoj reci da nam nije bilo lepo.Sve bi bilo dobro samo da si ti hteo. Ali vreme cini svoje. Da,to znam.Samo ne znam da cu te ikada moci zaboraviti. U mom srcu,u mojim mislima ostat ces ti, samo ti......* 

Ponosna

I zalim, duboko zalim... Bio si jedan jedini koji me je uspeo promeniti i umesto da nadjem sebe u tebi ja sam se izgubila,bila sam neka NOVA JA,neka slaba, lomljiva ne bas ponosna, popustljiva, izgubljena... A to nikako nisu osobine koje su me nekada opisivale.Vracam se sebi i ne dam vise nikome nikada da uradi ono sto si ti... Ja sam - JA!!! Jaka, snazna, cvrsto stojim na nogama i ponosna sto sam PONOSNA...

...is magic

Zaljubila sam se? Ne mogu to bas nazvati nekim zaljubljivanjem, vise je to bolest, neka opsesija. Naime, svake godine se ja barem jednom zaljubim u neku poznatu licnost. Saznam sve o njima sto je dostupno na Internetu, njihove uloge proucim, muziku detaljno prostudiram itd. I onda dolazi trenutak kada iz tih osoba izdvajam ono sto je sjajno i pravim nekog imaginarnog muza za sebe, sto je bolesno.

Da, u ovom periodu se ponasam kao siparica, kao tinejdzerka kojoj su se tek izbacile bubuljice, a ubila bi za koncert .... To je mnogo lose...

Uglavnom, da vec kazem na koga sada balavim, najblaze receno.
Moram da priznam, onda sam videla tog lika, ogromnog tipa koji se poprilicno dobro bori za svoje mesto pod suncem.

Ovo je prvi put da nisam vadila delice, nego sam napravila simbiozu.
Volim muskarce koji su visoki, kojima se vidi radost u ocima, i koji imaju lepa usta. Takodje, Treba da bude opusten, a i da se trudi, da ima san za koji zivi, da se bori za ono sto voli da radi. Trebalo bi da ima neka malo neobicnija interesovanja i da ga ni u jednom trenutku nije sramota njegovih detinjastih ideja.

Moze da se bavi sportom, mens sana in corpore sano. Treba da bude pametan i duhovit. Duhovit da zna da isprica vic(onaj sa rudarima iz Trepce, hahaha), nego, da se u datom trenutku moze pozvati na neku recenicu, napraviti sarkasticnu opasku ili interesantan osvrt. Treba da voli svim srcem. I da grli. I ljubi, naravno. Treba da bude savrsen, ocigledno. I previse idealistican...

Trunka ljudskosti

Nekada ushiceni i razdragani prevazilazimo sve probleme i nedace sa kojima se susrecemo, nekada bauljamo kao u bunilu i prolazimo dalje posrcuci i diuci se ili se prosto samo odbijamo od brda problema i postepeno napredujemo ka izlazu sa ovoga sveta. Naravno, toga nismo svesni jer da jesmo sve ono što problemom smatramo nestalo bi istog trena.

Bivamo povredjeni licno, medjutim ponekad jos vise zaboli kada primetimo da su povredjeni oni oko nas. Svesni smo mi svojih mana, dobro su nam poznate, i itekako znamo da nismo savrseni, jer smo mnogo puta platili cenu svojih zabluda.

Tesko je navesti teze trenutke u zivotu od onih u kojima se razocaravamo u ljude. U tim trenucima svet se rusi, osećamo se povredjeno, izdano, osramoceno. Tuga, bol, razocarenje... praznina, cini se da traju beskonacno, ali ipak se dizemo. U pocetku sami sebi jasno i izricito kazemo to se meni vise neće dogoditi! Pokušavamo izvući pouku, zalečiti rane, ali i zaboraviti. Izgleda da uspevamo samo u posljednjem. Jer kako bi drugacije objasnili cinjenicu da i nakon svega opet verujemo u ljude? Opet, i opet, i uvek iznova verujemo.

Razocaravamo i povredjujemo ali i bivamo razocarani i povredjeni.

Izgleda da u dubini duse znamo da smo okrenuti jedni prema drugima, i da samo ako smo zajedno sa drugima nase postojanje i delovanje ima smisla. Svesni smo ocigledno i surovosti sveta u kome zivimo, pa cinjenicu da vredjamo druge pravdamo svescu da i sami bivamo povredjeni.

Po nekad se cini da sopstveni zivot provodimo kreirajuci prepreke za druge i preskacuci prepreke koje su za nas kreirali. Cinjenica da smo u 21. veku do te mere ubrzali sopstveni zivot da imamo osecaj da vreme leti je jos vise istakla apsurd da se u jednom trenu divimo ili ponosimo nekom osobom, a vec u sledecem smo duboko povredjeni od iste ili razocarani. Ostaje pitanje koliko puta moramo biti povredjeni i razocarani da bi promenili sebe i prestali da to isto cinimo drugima? Ili cemo i dalje besomučno i bezuspesno pokusavati da menjamo druge.

Da li je moguce da cemo pre svi pojedinacno izgubiti veru u ljude, nego sto cemo pokusati promeniti sebe? Ukoliko do toga zaista ddje, i izgubimo veru jedni u druge to mzžda nece biti kraj za covecanstvo ali za onu preostalu trunku ljudskosti, nazalost hoce.

sve natopljeno emocijama - nema drame, bas je nekako zen..

Duboko verujem da samo jednom u svom zivotu nadjes ljude koji su u stanju da celi tvoj svet okrenu naopacke. Reci ces im stvari koje nikad nisi podelila ni sa jednom dusom i oni ce upiti sve sto kazes i zapravo pozeleti da cuju jos toga. Delicete nade u buducnost, snove koji se nikad nece ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razocarenja kojima ce vas zivot pocastiti. Ne mozes izdrzati da im ne kazes kad ti se nesto divno desi, jer znas da ce s tobom podeliti tvoje uzbudjenje. Nije ih sramota da placu s tobom kada si povredjen aili da se smeju s tobom kada pravis budalu od sebe. Oni nikad ne povrede tvoja osecanja niti se zbog njih osecas manje vrednim, vec te podizu i pokazuju ti stvari o tebi koje te cine posebnim pa cak i lepim. Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmicenja, vec samo tiha smirenost. Mozes biti ono sto jesi i ne brinuti o tome sta ce oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga sto jesi. Stvari koje izgledaju beznacajno vecini ljudi kao sto je porukica, pesma ili setnja postaju neprocenjivo bogatstvo koje se cuvaju u srcima na sigurnom do kraja veka. 

 Sve ovo samo zbog njih dve-Vera Radovanovic i Galja Kostantinovic

O nekim stvarima koje volim ili ne

TV
Filmovi koji su mnogima sjajni,meni su nezanimljivi i dosadni. Ipak je bolji osecaj smejati se komedijama, jer tu ne treba mozak. Najlakse je ceo dan buljiti u TV i tako ces garantovano zatupiti, jer su TV programi stvoreni od strane retardiranih ljudi za retardiranu populaciju, a vredi svaka stota emisija koja da je se daje.Gubljenej vremena je samo to...
Racunar/internet
Za svaki sat vremena sto blejim na kompu bolje da napravim nesto za sebe...za svoje lenjo telo, neka gimnastika uz neki clip na tom kompu, ako nista drugo. Ma kakav internet, kakvi bakrachi. Nadjem bre si par ljudi(zna se onih meni veoma dragih) i dzakanje sa njima.

Izlasci
naci ekipu s kojom cu ses druziti, ma imam je vec.... :-) i negde na kaficu izaci, nego udisati dim i slusati Radio Dzenariku s` gomilom mediokriteta koji vrte kutiju cigareta oko najduze ose, gledaju u prazno i pojma nemaju sta ce sa sobom. Nocni klubovi ti se dele na one za seljacine gde pustaju narodnjake i gde cu pokupiti svasta, i one druge. Sto se tice onih drugih, osim sto ce te boleti usi i mozak od mjuze...sve ostalo je puno bolje. Tako da je ipak bolje skupite kod nekog i napraviti privatni party.
Sport
...da se bavim sportom? Ne nekim sportom od kojeg nema vajde, tipa hokeja na travi, ili skvosa. Ni veslanjem. Necu ni u cilj ledjima ulaziti. I ne daj Boze fudbalom jer ne zelim da mi 50.000 ljudi psuje mater jer sam pogodila stativu.A i zena sam. Ni košarku, jer necu moci naci patike broj 43. Mogla bih odbojku, ali cu sj**at` zglobove i prste. Za skijanje i tenis  nemam para,...dal' bas moram se baviti sportom?
Droga
Od trave cu se smejati 15 minuta, i dobro t*****, a onda cu dva sata biti u k****.  Od bombona ce mi se vrteti u glavi i skakati i necu moci zaspati 8 sati,sve ostalo manje vazno, neka drugi put ;-) i tako  – ode ja u p**** m*******. Mislim, ne ja. Moj mozak.

MUSKARCI....HM
ono malo penisa sto im landara medju preponama je nesto sto ih kao razlikuje od nas koje na tom mestu imamo rupu. Oni su drugaciji od nas.Trebamo se cuvati tih nekih pravih.... Neke muski imaju taj fantastican gen, da su slicni nama. A neki se parovi i nadju....

Potraga za davno izgubljenim...JA

Gusim se, kocim se, davim se, stajem...
Ne mogu vise ovako!
Muka mi je! Svakoga i svacega! Plasim se i plase me... 
Svakog dana imam isti problem i samo se pitam da li ce ikada da prestane?
Nervira me i ne da mi da normalno zivim. Smeta mi pri obavljanju najtrivijalnijih zadataka!Cim se probudim, setim se tog problema koji ce opet da me ometa ceo dan. Dan mi prodje u zaljenju sto mi taj problem opet ometa planove. Uvece obecavam sebi kako cu da resim taj problem, molim se Bogu da im da snage za to. I ujutru opet ustanem i sve ispocetka.
Sada, sta moze da bude tako odvratan problem koji mi ne da da zivim?

Ranije sa znala ko sam ja. Odjednom, pokusavam svima da udovoljim. Neke ni ne saslusam, samo u znak odobravanja klimnem glavom. Ne zelim da ulazim u sukobe, pa se samo slozim sa doticnom osobom, iako imam svoje misljenje. Postala sam ravnodusna. Ranije sam cvrsto branila svoja nacela, a sada dovodim sebe u situaciju da pitam da li su to uopste moja razmisljanja ili sam ih samo pokupila od nekoga?
Vise ne znam da li sam ovo ja ili kreacija drugih ljudi? Da li sam ja ideal roditelja i prijatelja? Da li su me oni oblikovali prema njima? Je li istina da sam ja toliko lak materijal za oblikovanje? Kao najmeksa glina. Samo cekam da me necije ruke prihvate i krenu da me oblikuju po sopstvenom nahodjenju. Nije mi bitno da li cu guska ili labud da budem, bitno je da sam ja izvajana figura. Kao skart roba...
Muka mi je vise od toga. Potpuno sam ravnodusna i lenja. Svakom dopustam da mi radi sve sta zeli. Napadaju mi licnost, unsštavaju je, preoblikuju pred mojim ocima, a ja se jedva pomerim sa mesta! Ni da im kazem nesto, ni ne pokusavam da ih zaustavim...
Ko sam ja to postala? Zasto mi je tako svejedno, kao da se radi o drugoj osobi? Znam da sam u pubertetu i da ovo vrlo lako moze da bude kriza identiteta, ali osecam da je ovo dublje i znacajnije od jedne krize identiteta.Nemam pojma ko sam. I dok ovo pisem preispitujem se da li je muzika koju ja slusam muzika koju sam samu odabrala. Mada, opet i nije toliko cudno da istrazujem i biram ono sto se meni cini da je najbolje za mene, pa slusam svasta I ovako nam se to cini normalnim. Ali, nekim filozofskim postupcima mucim sebe danju i nocu i shvatam da to mozda i nije bas tipcčno. I mucim se i mucim se, a resenje ni na vidiku. Ne mogu više ovako, zaista ne mogu. 
 Necu da se pravim da je sve to u redu i da mi bas to odgovara. Ne zelim to. Necu da budem paralizovana glupim strahom i osecajem nemoci. Ceo zivot da provedem u kajanju i zaljenju... E bas necu! Usudjujem se da kazem da NECU, NE ZELIM to! Zar ja puno trazim?

Doduse, jos ne znam kako cu sve to da resim. Postepeno, pretpostavljam. I dalje ce da budu mucna jutra, dani u agoniji i noci prevrtanja po krevetu.Znam, da niko nikada nece saznati zasto je tu, ali ja bih jako volela da imam odgovore na druga dva pitanja...